Dušan Kovačević
Radovan Treći

Koprodukcija Narodnog pozorišta Sombor i „Grad teatra” Budva, Crna Gora

režija: Vito Taufer
dramaturg: Vesna Radovanović
scenograf: Lazar Bodroža
kostimograf: Biljana Grgur
kompozitori: Robert Pešut Manjifiko i Aleksander Pešut Shatz!
autor songa „San o zavičaju": Nemanja Bakić
scenski govor: dr Dejan Sredojević

Igraju:
Radovan Treći Ninoslav Đorđević
Rumenka Biljana Keskenović
Georgina Marija Maša Labudović
Katica Danica Grubački
Stanislav Srđan Aleksić
Jelenče Nemanja Bakić
Kelner Lazar Nikolić / Miloš Lučić
Vasilije Pavle Popović
Vilotići Dejan Pletikosić, Vladimir Broćilović, Stefan Varga, Dejan Vuković, Andrej Todorović

inspicijent: Zoran Vučković
sufler: Ninoslav Vranić

Reč reditelja

Budućnost
Nekog novembra krajem osamdesetih, našao sam se u budućnosti. Sedeo sam u multifunkcionalnoj konzervi koje tamo u Tokiju zovu hotelske sobe. Sudeći po toj sobi pa i mnogim drugim stvarima, budućnost nije mirisala na dobro, iako vozovi u takvom svetu voze 300 na sat i stanu na sekund tačno i do milimetar precizno ispred tvog nosa... Sedeći u tom tamo prostoru, upalio sam TV. Gle čuda! Na programu hotelskog kućnog bioskopa bio je film „Ko to tamo peva“. Razmišljao sam tih dana dosta o budućnosti i film sam gledao zaredom svako veče dok sam bio tamo... Kovačevića sam, zapravo, prvo upoznao i njegov rad me oduševio kroz film „Balkanski špijun“, „Maratonci“, „Poseban tretman“, „Sabirni centar“... pa možda zato ovu našu predstavu zapravo zamišljam filmski. Horor film.

Bolna komedija o samoizdaji
Dobre komedije su bolne. Kroz lica komedije gledamo i doživljavamo sami sebe, svoje životne situacije, svoje strahove, svoju sudbinu. Komične figure, na primer, pokušavaju da budu nešto što nisu. Ili u drugima gledaju nešto što ovi drugi nisu. Orgon u „Tartifu“ vidi svetog čoveka, a ne svinju i tako dalje... Mogućnost koju pruža pozorište, da se sa ugodne distance smejemo vlastitim velikim i malim glupostima i malim i velikim glupanima, velika je i korisna stvar i za društveno i za individualno zdravlje.
Sudeći po podnaslovu, samoizdaja je centralni motiv te bolne komedije, ali da ne tumačim vlastitu predstavu, koja u ovom trenutku nije još ni gotova: ako smo uistinu mi sami junaci komedije, pitajmo sami sebe o kojim i kakvim samoizdajama se radi. Za razliku od strašnih i smešnih likova koje gledamo na pozornici, mi svoje samoizdaje možemo zadržati za sebe...

Pedesetogodišnjica
Umetničkim delima je potreban mir da bi razvila destruktivnu snagu, kaže Hajner Miler. Mislim da je snaga vizionarskog dela „Radovan Treći“ nakon tačno pedeset godina priličnog mirovanja mnogo veća nego što je bila ikad. Slika današnjeg sveta. Zato sam odlučio da komad igramo tačno kako je napisan i, osim dva, tri broja, u tekstu nismo promenili gotovo ništa...

Zavičaj
Lica treba u našoj predstavi da budu maksimalno fizički prisutna u prostoru, u tom svom bunkeru na dvadesetom spratu, ni na nebu ni na zemlji. Maksimalno prezentni u svojoj telesnosti tela u akciji, u klinču neprekidnog sizifovog rata sa samim sobom, sa komarcima, među sobom, sa susedima, sa gravitacijom, sa svojim strahovima, sa svojim prošlim životima, sa svojim sadašnjim fantazmama i snovima o budućnosti... Svi likovi - tela su važna, Radovan Treći je samo deo tog suludog i divljeg organizma bez sadržaja, bez smisla - bez Zavičaja. To više nisu ljudi koji su ikad znali za zavičaj (možda Stanislav, a i on se ne seća više apsolutno ničega osim toga da je bilo najmanje četrnaest mrtvih na dobrim svadbama). To su ljudi skroz-naskroz urbane otuđenosti. Zavičaj je u svesti Radovana samo još jedna opasna i tvrdokorna fantazma, apstrakcija nerealna i nesmislena kao njegov projekat fabrike koja bi trebalo da donese napredak bednim i glupim seljacima i posao direktora rođaku. Tu sam planirao napraviti tačku.
Vesna, kojoj sam se kao dramaturgu obratio da mi lektorira, rekla mi je da fali završetak. Da izgleda kao da sam greškom izbrisao pasus. Pa, da citiram Vesnu:

Kraj
„Napiši još par rečenica koje će biti neka finalna reč, ne znam kako želiš da zaokružiš... o tome kako u horor filmovima obično kraja nema nego uvek ostane da lebdi pretnja da se sve ponavlja iz početka, pa da i ovde nama ostaje da se nadamo da za sledeću pedesetogodišnjicu ne bude kao sada, ali i da strahujemo da čovečanstvo možda neće ni postojati, jer će se Radovani umnožiti!“

Vito Taufer

Nagrade

Na 73. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine

  • Nagrada za najbolju žensku ulogu pripala je Biljani Keskenović za ulogu Rumenke u predstavi „Radovan Treći“ Dušana Kovačevića u režiji Vita Taufera

Kritika

https://www.dnevnik.rs/kultura/kriticarski-karavan-na-radovanu-trecem-u-narodnom-pozoristu-sombor-svako-malo-neko-lud-03
https://gradteatar.me/radovan-iii-je-portret-danasnjeg-drustva/
https://susreti.co.ba/2023/10/27/gorko-crnilo-i-radovan-iii/
https://www.politika.rs/sr/clanak/567077/Novo-scensko-citanje-kultnog-Radovana-Treceg

premijera 15. avgust 2023. na 37. festivalu „Grad teatar” Budva
30. septembar 2023. u Narodnom pozorištu Sombor

treća premijera u sezoni 2022/2023.
537. premijera od osnivanja

predstava traje oko 105 minuta

Fotograf: Marko Janković