Mate Matišić
Ljudi od voska

režija i adaptacija: Ivan Vanja Alač
scenografija: Ivan Vanja Alač i Isidora Ilić
kostimografija: Biljana Grgur
scenski pokret: Andreja Kulešević
kompozitor: Ana Krstajić
scenski govor: dr Dejan Sredojević

Igraju:
OBOŽAVATELJICA
Mate Saša Torlaković
Ana Marija Medenica
Jevresa Biljana Keskenović
Marijan Nenad Pećinar
Gospodin iz srpske ambasade Nikola Knežević
Nemanja Nemanja Bakić
PRVI MUSLIMAN U SELU
Mate Saša Torlaković
Nikola Srđan Aleksić
Jozo Aleksandar Ristoski
Ante Bogomir Đorđević
Jure Nemanja Bakić
Mladenka Ana Rudakijević
ISPOD PERIKE
Mate Saša Torlaković
Ana Marija Medenica
Jasna i Jasnina sestra Ivana V. Jovanović
Marijan Nenad Pećinar
Magdalena Dragana Šuša
Ksenija Ana Rudakijević
Trenerica Vesna Danica Grubački
Slavica Olgica Nestorović

inspicijent: Zoran Vučković
sufler: Maja Osvald

Reč reditelja

Matišićeva drama„Ljudi od voska“ jedan je od najvećih dokaza da što je nešto ličnije, to je univerzalnije, kao i toga da je najveća hrabrost: iskrenost!

Kroz tri naizgled zasebne, a zapravo uzročno-posledične priče, autor nas void kroz svoje grehove, pokajanja i iskupljenja, koristeći pisanje kao određenu vrstu psihoterapije i ispovesti u kojoj u potpunosti „ogoljuje“sebe stičući time pravo da „ogoli“i druge.
Međutim, ispostavlja se da i pišući o drugima, on i dalje piše o sebi.

Ova pirandelovska trilogija postavlja pitanje gde je granica između stvarnih ljudi i dramskih likova, „sveca skrbnika“ i „gada pisca“, „idealne majke“ i „zlostavljačice“, fikcije i faktografije, „profesionalne deformacije“ i „duševne boli“.

U današnjem svetu, zaista je retkost da je neko toliko hrabar da u potpunosti sebe ogoli pred svetom i toliko vešt da ogoli svet oko sebe, kao Mate Matišić. Prateći njegovu hrabrost i pričajući njegovu priču, svako od nas u tekstu pronalazi nešto što ga se tiče.

Jedna vrsta pomerenog realizma omogućila nam je da i mi budemo podjednako hrabri kao i autor i poigravamo se sa dramskim tokom u kojem mašta postaje stvarnija od dokumenta, a stvarnost sumanutija od svake mašte.

Nije mi dugotrebalo da nakon prvog čitanja ove drame uvidim kako je pravo mesto za njeno postavljanje Narodno pozorište Sombor:

Likovi su delovali kao da su pisani za glumce ansambla i to od sjajnih glavnih uloga do efektnih epizoda. Ubrzo više nisam uspevao da je čitam bez zamišljanja kako upravo glumci ovog teatra izgovaraju taj tekst.

Scena koja je za mene najlepša u Srbiji, jer je dovoljna velika da bude dom svim tim likovima i njihovom autoru, a ujedno i dovoljno intimna za jednu ovako iskrenu i emotivnu priču.

Organizacija i tehnika, od direktora preko majstora za ton isvetlo, do inspicijenta, suflera, dekoratera i rekvizitera, koja posvećenošću daje ozbiljnu podršku glumcima na sceni.

Pa čak i sam položaj Sombora u odnosu na Zagreb u kojem je veći deo priče postavljen, jer je dovoljno blizu da apsolutno razumemo mentalitet iz kojeg autor crpi sav apsurd i humor, kao i tragičnost, a opet dovoljno daleko da izbegne senzacionalizam kakav je postavka u Zagrebu izazvala zbog prepoznatljivih delova piščeve biografije koje je koristio kako bi stvorio ovu dramu, a sa kojim su njegovi sugrađani temeljno upoznati.

Upravi za koju sam, kako će se ispostaviti dobro procenio da će imati sluha i sama uvideti sve te faktore i potencijal da se u spoju ovog teksta sa ovim teatrom rodi nešto značajno za sve nas.

Ovom prilikom im se svima zahvaljujem jer znam da ni na jednom drugom mestu ne bih uspeo da kao mlad reditelj u ovolikoj meri sprovedem svoju ideju od početka do kraja.

Hvala i Gorčinu Stojanoviću koji je uticao na mene kao autora verovatno više nego što je svestan.

Već u trenutku dok ovo pišem, pre premijere, jasno mi je da je rad na ovoj predstavi jedan od najznačajnijih ne samo za mene kao reditelja, već i za mene kao čoveka.
Mate me je naučio da pre negošto osudim, pokušam da razumem, da više opraštam i sebi i drugima, ali i da budems trpljiviji i naučim da uživam u procesu koji me menja.
Zbog toga duboko verujem da će Mate promenitii one koji budu gledali ovu predstavu.

Ivan Vanja Alač

Nagrade

Na 8. teatarskom festivalu „Pozorišno proleće”

Na 17. Međunarodnom festivalu pozorišta „Zlatna vila“ u Prijedoru

Na 26. pozorišnom festivalu Teatar fest „Petar Kočić“ u Banjaluci

  • specijalna nagrada Srđanu Aleksiću za ulogu Nikole
  • nagradu za scenski govor „Milorad Telebak“ ansamblu Narodnog pozorišta Sombor i lektoru dr Dejanu Sredojeviću

Na 73. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine

  • Nagrada za za najbolju režiju pripala je Ivanu Vanji Alaču za režiju predstave „Ljudi od Voska“ Mate Matišića
  • Nagrada za najbolju epizodnu ulogu pripala je Srđanu Aleksiću za ulogu Nikole

Kritika

https://vreme.com/kultura/tri-sata-za-jedan-cas/

premijera 12. januar 2024.
prva premijera u sezoni 2023/2024.
538. premijera od osnivanja
predstava traje oko 170 minuta, sa pauzom

fotografije: Milan Đurđević