režija: Mia Knežević
scenograf: Daniela Dimitrovska
kostimograf: Biljana Grgur
kompozitor: Branko Džinović
asistent scenografa: Ivan Nikolovski
asistent kostimografa: Veronika Pavlov
Igraju: | ||
Danka | Ivana V. Jovanović | |
Nevena | Ana Rudakijević | |
Igor | Nemanja Bakić | |
Njegovan | David Tasić Daf | |
Mitar | Miloš Lazić | |
Goran | Ninoslav Đorđević | |
Roditelj 1/Stefanova majka/bolničarka | Dragana Šuša | |
Roditelj 2/Slavica/bolničarka | Danica Grubački | |
Roditelj 3/Nikolin tata/bolničar | Aleksandar Ristoski | |
Roditelj 4/Dragica/bolničarka | Milijana Makević Mirkov |
inspicijent: Zoran Vučković
sufler: Maja Osvald
Transplantacija koštane srži kao jedan od vrhunskih dometa savremene medicine i krađe beba kao oblik modernog varvarizma glavni su nosioci sukoba drame „Izuzeti”.
Bilo da gledamo kao dokument ili kao metaforu, nestale bebe su sasvim sigurno jedna od najradikalnijih tema naše stvarnosti. Ona nas tera da se pitamo kako je moguće da čovek uopšte posumnja da je tako nešto moguće? Roditelji beba koje su iznenadno i pod nerazjašnjenim okolnostima nestale sa lica zemlje, traže odgovore već decenijama. Oni koji su se upustili u birokratsku potragu za odgovorima na pitanja, nisu došli do njih. Naprotiv - još su zakinutiji, sluđeniji, udaljeniji od istine. Ova predstava nema karakter dokazivanja sudske istine o slučajevima nestalih beba, već ulazi u pore društveno-mentalitetskih odlika zajednice u kojoj je tako nešto moguće.
Daleko od svoje prvobitne namene - da državni aparati obezbeđuju sistematizovan i organizovan život, izuzeti smo od preciznih definicija društvene stvarnosti - imamo utisak da neki sistem postoji, ali on opslužuje isključivo samog sebe i u mraku tobožnjih procedura briše granice stvarnosti i fikcije. Ako krađe beba postoje, onda postoje zato što ih je moguće izvesti birokratski, a ne fizički ili moralno. Više i ne dovodimo u pitanje da li su ljudi spremni za takav poduhvat. Uverili smo se da je čovek spreman i na gore. Ako birokratija postoji da bi simulirala stvarnost, a ne i da bi je beležila onakvom kakva ona zaista jeste, postavlja se pitanje da li je ono što nazivamo savremenim društvom, u ovom obliku u kojem je dosada naizgled postojalo, uopšte više moguće održavati i na kojim aparatima? Bolničkim, birokratskim?
Potrebno je da vratimo najpre veru u ljudski moral i empatiju, pa da, razumevajući iznova humanističke vrednosti, počnemo polako da gradimo stvarnost kroz institucije ovog paradoksalno-detinjastog i istovremeno kriminalizovanog društva. Ovo je jedna od priča o nastavku devedesetih godina prošlog veka, o pukotinama u ljudskom moralu i psihi koje dovode do višedecenijskih posledica i prenose se sa kolena na koleno. Ako su organizovanost, solidarnost, empatija, nepristrasnost, samorefleksija, nijansiranje, saradljivost i razum provereno i dokazano uspešne odlike ljudskog delovanja - zašto u ovom društvu radimo uglavnom sve suprotno tome - pribegavamo pohlepi, zadrtosti, pristrasnosti, samosažaljenju, detinjastoj egocentričnosti, nezajažljivosti?
Zašto je skladno ljudsko društvo tako nedostižan ideal? Ako se budemo pitali o ovim temama u prostoru pozorišta, ona će u svakom od nas postati ličnija i pokušaćemo da se povodom njih, makar malo gledamo u oči sa svojom publikom, sa svojim sugrađanima. Potom ćemo pokrenuta pitanja zajedno izneti iz sale, nazad, u društveni prostor. Da li smo mi ljudi koje istina o našim najtananijim egzistencijalnim pitanjima zanima ili ne zanima? Da li društvo postoji da bi davalo odgovore na pitanja ili se potpuno odronilo od svojih ljudi? Šta mi uopšte više očekujemo od društva?
Mia Knežević
premijera 5. april 2024.
druga premijera u sezoni 2023/2024.
539. premijera od osnivanja
predstava traje oko 105 minuta
fotografije: Milan Đurđević