Esej Scene

Piše Aleksandar Milosavljević

Dobri duh somborskog teatra

Kako ovde stvari uistinu stoje, ili pohvala somborskom pozorištu

Nedavno je u delu ovdašnje pozorišne javnosti iznenađenje izazvala konstatacija da je s našim teatarskim životom sve u najboljem redu, a kao krucijalni argument koji podupire ovu tvrdnju autor izjave navodi podatak o dugim redovima formiranim ispred pozorišnih blagajni, kao i činjenicu da je najveći broj ulaznica za ovdašnje pozorišne predstave rasprodat i pre otvaranja box office-a, dakle online. Iznenađenje je, naime, provocirano istinom da pomenute redove nije moguće videti, barem ne izvan Beograda, te da najveći broj domaćih teatara, dakako onih čije adrese nisu beogradske, ne samo da nemaju online prodaju ulaznica, nego ne poseduju ni ljudski ažirirane sajtove. Postavlja se, dakle, pitanje da li situacija u našoj pozorišnoj stvarnosti uistinu podrazumeva toliko intenzivan osećaj zadovoljstva, provocira optimizam i, posebno, čini ovakvu dijagnozu tačnom?

Istina je, međutim, mnogo neprijatnija, jer svođenje celokupnog teatarskog života ove države na prestoničke teatre ne samo što nije u duhu odavno proklamovane decentralizacije, nego je zasnovano i na ignorisanju stvarnosti u takozvanoj provinciji. Ali i ne jedino u unutrašnjosti, nego i u pojedinim beogradskim pozorištima. Ako ćemo biti pošteni, pomenuti redovi su zaista redovna pojava ispred blagajni tek nekoliko prestoničkih pozorišta, ponajpre onih u čijim predstavama nastupaju glumački timovi među kojima su i akteri popularnih televizijskih serija i filmova. Ništa strašno, zabrinjavajuće ili neočekivano, budući da nam istovetne primere nudi i svetska praksa.

I tamo, u belom svetu naime, recimo na Brodveju, u teatrima Vest Enda ili pariskim bulevarskim pozorištima, takođe povremeno nastupaju velike filmske i televizijske zvezde, ali tamošnja praksa ipak ima ponešto drugačiji karakter. Rečju, kada se zvezde poput Izabel Iper, Al Paćina ili Dereka Džejkobija, užele pozornice, načine pauzu u snimanjima da bi, kako reče Paćino, napunili (glumačke) baretije ili ispunili svoje davno snevanje (glumačke) sne, pa odigraju poneku rolu iz velikog klasičnog dramskog repertoara ili odaberu svež komad savremenog, popularnog autora i nakon određenog broja odigranih predstava se, s obnovljenim (teatarskim) iskustvom, vraćaju na holivudske i druge setove.

Ovde, međutim, glumci sve češće sa filmskih i televizijskih snimanja na pozornicu donose glumačka rešenje stečena igranjem pred kamerama. Tako u teatar - danas i ovde presudno obeležen kratkim rokovima i isprekidan izostancima glumaca zbog snimanja, ali i uobičajenim pritiscima kakve su oduvek podrazumevale pozorišne probe - dospevaju u najmanju ruku neobični glumački postupci. Jer ko će se na probama, svedenim na pauze između dva nastupa pred kamerama, baviti „građenjem lika“, ustpostavljanjem „partnerske igre“, kreativnim analizama rediteljskih zahteva i traganjem za „scenskom istinom“. S druge strane je, istini za volju, i novi „horizont očekivanja“ publike čiji su kriterijumi formirani TV serijama i filmovima.

Tako nastaje industijska proizvodnja pozorišnih predstava koja ukida analizu, svaku vrstu studioznosti i ozbiljno utemeljene kreativnosti, a gledaocima, pa i onima čiji se pozorišni ukus tek razvija, nudi teatarsku adaptaciju iskustva stečenog gledanjem televizije i filma. Rečju, pozorišta svojoj publici nude ono što ona i očekuje - poznatog glumca u poznatoj ulozi. U ovakvoj situaciji teatarski rezultat nije teško predvideti, što pozorišnog kritičara dovodi u iskušenje da pre premijere napiše „predlog kritike“ i nakon odgledane predstave samo u svoj tekst unese neznatne korekcije.

Drugo je pitanje zašto se stvari kod nas ovako odvijaju, ko je za to kriv a ko odgovoran i da li ovakav sistem funkcionisanja našeg teatara vodi ka propasti (kakvu smo, recimo, videli i nekim od nekoć slavnih mađarskih ili čeških pozorišta). Nas u ovom času može - eventualno - zanimati da li sada i ovde postoje „pokreti otpora“ i „slobodne teritorije“, odnosno teatri koji, na ovaj ili onaj način, uspevaju da odole onome što se kod nas sve intenzivnije nameće kao trend? Da li ovde još uvek postoji prostor za istraživanje koje u gledalištu izaziva uzbuđenje? Da li je u našem pozorištu i dalje živa ideja tragalaštva koje nadilazi rutinersko obavaljane (teatarskog) posla?

Na ovom polju se, međutim, sve češće pojavljuje moguća zamka koja podjednako uspešno funkcioniše i za gledaoce i za kritičare. Reč je o autorskim projektima, dakle predstavama koje ne nastaju na temelju unapred precizno determinisanih literarnih tekstova, najčešće podrazumevajući razradu ličnih iskustava reditelja, dramaturga i glumačkih ansambala, što najdirektnije određuje i karakter rada na realizaciji ovakvih predstava. Ovi procesi su u startu drugačiji od onih koji nastaju na uobičajene načine, a njihovu posebnost pre svega prepoznajemo u krčenju nepoznatog terena kao temeljnom odnosu prema materijalu od kog nastaje predstava.

Dabome da istraživanje i primena radioničarskog procesa zahtevaju i specifične glumačke kapacitete, odnosno glumice i glumce spremne da reskiraju i upuste se u nepoznato, sposobne za drugačije principe rada, poput, na primer, somborskih glumica i glumaca koji su sa rediteljem Đorđem Nešovićem i dramaturgom Slobodanom Obradovićem realizovali predstavu Zašto se smeje?, takođe u specifičnoj formi autorskog projekta ¹. Posebnost ovog ansambla ima međutim još jednu dimenziju. U podeli somborske predstave našli su se predstavnici najmanje tri naraštaja tamošnjih glumaca. Ivana V. Jovanović, Olgica Nestorović i Srđan Aleksić su najduže članovi Narodnog pozorišta Sombor, mlađi od njih su Milijana Makević Mirkov i Ninoslav Đorđević, dok ostatak ansambla predstave čine njihove najmlađe koleginice i kolege, angažovani u Somboru tokom poslednjih nekoliko godina ².

Posebnost „somborskog slučaja“ bi mogla da bude u tome što Zašto se smeje?, s jedne strane, svedoči o uspešnom podmlađivanju glumačkog ansambla, dok, s druge, potvrđuje isto tako uspešno srastanje mladih snaga sa onim starijim. Pa ni ovaj podatak, sam po sebi, ne mora mnogo da znači, ali kod hroničara ovdašnjeg teatarskog života provocira prisećanje na dosadašnja podmlađivanja ovog ansambla. Potpisnik se, naime, još uvek živo seća vremena kada su Branka Šelić, Tatjana Šanta, Biljana Keskenović, Saša Torlaković, Slobodan Tešić i Radoje Čupić, dakle bezmalo kompletna podela legendarne Kate kapuralice (Jagoš Marković, 1995), bili veoma mladi akteri Šekspirove Ukroćene goropadi koju je 1992. godine u Somboru režirao Zoran Ratković, ni prve a ni poslednje njegove somborske režije, no prve predstave koja je, barem sa stanovišta mog iskustva, nagovestila još jednu fazu uspona ovog teatra, prvu o kojoj nisam slušao od drugih nego joj svedočio. I sada kao da čujem Katarinin krik Branke Šelić, krik kojim se završava predstava i jasno nam poručuje da ovde nema i ne može da bude srećnog završetka. U podeli su se tada našle veoma mlade glumačke snage (Branka Šelić, Saša Torlaković, Biljana Keskenović, Slobodan Tešić, Srđan Aleksić), kombinovane s bardovima somborske glume (Vladimir Amidžić, Ljiljana Tomić Markovinović, Živorad Ilić, Bogomir Đorđević, David Tasić Daf, Pero Stojančević, Zdravko Panić, Bora Nenić). I na pozornici su delovali kao da sto godina igraju skupa.

Pamtim, takođe, i Bomaršeovu Figarovu ženidbu koja je najavila pohod tada mladih reditelja, u ovom slučaju Kokana Mladenovića, koji će popstepeno promeniti fizionomiju, karakter i dinamiku somborskog repertoara, unoseći svežu energiju, nov pogled na teatar i drugačiji pozorišni senzibilitet, a s njim i drugačije procese rada. Već narednu veliku somborsku premijeru, Fiškala Galantoma Petra Grujičića u režiji Dušana Petrovića, pozvao sam na Sterijino pozorje. Na pozornici je u ovoj predstavi bilo bezmalo trideset osoba, a glumački ansambl je, po godinama aktera i akterki, bio još šareniji. I ponovo je scenski delovao jedinstveno.

Ko se, zatim, ne seća čudesne Kate kapuralice Vlaha Stulija i režiju Jagoša Markovića, i ko od prisutnih na premijeri nije osetio jezu i uzbuđenje zbog toga što prisustvuje događaju koji ulazi u povest našeg teatra. Radeći kao dramaturg Raleta Milenkovića, koji je režirao Mara - Sad Petera Vajsa, imao sam priliku i da „iznutra“ sagledam funkcionisanje sada već famoznog somborskog ansambla, da zavirim u somborsku glumačku „radionicu“ i proverim kako se u postojeću atmosferu uklapa tada najnoviji naraštaj glumaca (Aleksandar Đurica, Nenad Pećinar, Bojan Lazarov, Ivana V. Jovanović, Radmila Tomović, Anđelika Simić).

Već je u tom momentu bilo moguće konstatovati sa kakvim i kolikom oscilacijama je bio suočen somborski glumački ansambl između 1992, kada je premijerno odigrana Ratkovićeva Ukroćena goropad, i 1997, kada je Ljuboslav Majera u Somboru režirao dve predstave - Putovanje za Nant Eugena Kočiša i Lorkinu Jermu, u koprodukciji sa „Gradom teatrom“ Budva. Koliko je za samo pet godina kroz Sombor i njegov teatar prošlo različitih rediteljskih poetika i senzibiliteta, i koliko je za samo pet godina novih glumica i glumaca došlo u somborsko pozorište. No, uskoro će glumice i glumci početi i da odlaze iz Sombora, privučeni većim izazovima kakve nude prestonički teatari ili Srpsko narodno pozorište. Indikativno je, međutim, da gotovo niko od onih koji su se odselili iz Sombora nije napustio somborsko pozorište i svoje već postojeće predstave, ali su rado, k ao gosti, igrali u onima koje će obogaćivati somborski repertoar. Poneki od glumaca su se u Sombor docnije vraćali i kao reditelji. Sve ovo svedoči o posebnosti Narodnog pozorišta Sombor.

Važno je da je ansambl Pozorišta pri svakom podmlađivanju prolazio kroz potencijalno traumatičan period, ali će se kao još značajnije ispostaviti da je svaka obnova bila više nego uspešna. A ako je i bilo trauma, a svakako ih je moralo biti, one nisu ostavljale traga u repertoaru. Evidentno je, naime, da su stariji članovi raširenih ruku dočekivao novajlije, da su ih zajedno s upravom pažljivo uvodili u postojeći repertoar i strpljivo s njima stvarali nove predstave. Pri tom su novim članovima oni stariji prenosili i ono što je moguće definisati pojmom „duh somborskog teatra“.

Podsetimo se, pre za mene granične Ukroćene goropadi, u Somboru su režirali velikani poput Mate Miloševića, Marka Foteza, Jovana Putnika, Slavoljuba Stefanovića Ravasija, Ljubomira Mucija Draškića, Dejana Mijača, Miroslava Belovića, Paola Mađelija, Vide Ognjenović, Dimitrija Jovanovića, Steve Žigona, Petra Večeka, Ljubiše Ristića, Egona Savina. Nakon Zorana Ratkovića u somborskom teatru će režirati Kokan Mladenović, Jagoš Marković, Dušan Petrović, Radoslav Milenković, Nebojša Bradić, Gorčin Stojanović. Za njima će doći još mlađi reditelji: Olja Đorđević, Iva Milošević, Ana Đorđević, Boris Liješević, Jana Maričić, Milan Nešković, Igor Vuk Torbica, Mia Knežević, Ivan Vanja Alač, Đorđe Nešović… Neretko su prve značajne režije u svojim karijerama mladi reditelji i rediteljke postavili baš na sceni Narodnog pozorišta Sombor. Činjenica je i da su neki od njih najbolje režije ostvarili upravo u ovom teatru, a navedeni spisak kao da je svojevrsni presek i kroki-portret novije povesti domaće režije.
„Duh somborskog teatra“ se tako provlačio iz jedne u drugu tamošnju predstavu, usput je rastao, jačao i sazrevao. Viđali smo ga i prepoznavali i u predstavama Afera nedužne Anabele, Dekameron - dan ranije, Zla žena, Ruženje naroda u dva dela, Kokoška, Gospođa ministarka, Opsada crkve Svetog Spasa, Buđenje proleća, Kazimir i Karolina, Mrtve uše, Čarobnjak, Gospođa Olga, Doktor Nušić, Tartif, Semper Idem, Ljudi od voska, a evo i u predstavi Zašto se smeje?. Događalo se i da pojedini glumci na počecima svojih karijera neopaženo prođu kroz druge teatre, da bi zablistali u Somboru i u njeovom teatru stekli ne samo pozorišno iskustvo, nego i glumački volumen.

I Nešovićeva predstava Zašto se smeje? je po ko zna koji put potvrdila postojanje onog dobrog „duha somborskog teatra“, spremnog da podjednako efikasno, vazda zdušno i predano reaguje na poetike i postupke različitih reditelja. Uostalom, dovoljno je videti aktuelni repertoar Narodnog pozorišta Sombor: Semper idem i Glembajevi Gorčina Stojanovića, Ljudi od voska Ivana Vanje Alača, Izuzeti Mie Knežević, Ibi the Great Andraša Urbana, Galeb i Protekcija Milana Neškovića, Tramvaj zvani želja Juga Đorđevića, Radovan treći Vita Taufera, Tartif Igora Vuka Torbice, Tenor na najam Olje Đorđević, a sada se ovim naslovima i rediteljskim imenima pridružio i Đorđe Nešović. No, u ovom kontekstu indikativno je i da se na somborskom repertoaru i dalje nalazi slavno Sumnjivo lice Jagoša Markovića, premijerno izvedeno 1998. godine. Naime, nakon bezbroj izmena u glumačkoj podeli predstave, nastalih za poslednjih 28 godina, Sumnjivo lice se još uvek odlično drži i somborskoj publici potvrđuje da je ansambl njihovog teatra nešto posebno, da ga na okupu drži pomenuti duh.

Bilo da se radi o standardnim procesima i scenskim formama, o delikatnim inscenacijama velike literature, kakvu je podrazumevao rad Gorčina Stojanovića na romanu Semper idem Đorđa Lebovića, o radikalnim teatarskim istraživanjima, u kakva recimo spada Urbanova režija Žarijevog komada, ili specifičnim autorskim procesima, poput ovog Nešovićevog, gde tekst predstave stvaraju glumci zajedno s rediteljem i dramaturgom, somborski ansambl uvek reaguje kao pozorišna Trupa, kao grupa glumaca koja na sceni, u svakoj predstavi deluje kao da su izrasli iz jedinstvenog teatarskog senzibiliteta, kao da su školovani kod istog pegagoga. Naravno, članovi somborskog glumačkog ansambla se nisu školovali kod istog pedagoga, čak svi nisu pohađali ni istu školu, niti su im senzibiliteti isti. Pri tom, treba imati na umu i da su članovi tamošnjeg ansambla visokocenjeni, da gostuju u drugim domaćim teatrima i da, rezume se, snimaju i filmove i televizijske serije, ali i da uspešno odlolevaju već opisanoj anomaliji negativnog uticaja glume pred kamerom na glumački angažman u teatru. Uostalom, jedno je sigurno: somborska publika dolazi da gleda predstave svog pozorišta bez obzira na to da li u njemu nastupaju filmske i TV zvezde ³.

Njoj, somborskoj publici bi trebalo posvetiti posebno poglavlje u povesti ovog teatra. Ne znam da li su ga Somborci zavoleli zbog zgrade i predivne sale, ili su u takvoj zgradi i sali od vajkada gledali predstave zbog kojih su se zaljubili u ambijent u kojem one nastaju. Možda je građanski Sombor pomalo zavideo glumačkoj boemiji, isprva joj se protivio, ogovarao je, a onda, valjda i zbog somborskog mentaliteta, pristao na nju i pridružio joj se. A na koncu i srastao s glumcima. Sombor ima i Biblioteku „Karlo Bijelicki“, Gradski muzej i Arhiv, Pedagoški fakultet, a ponos kulturnog identiteta Sombora zasniva se i na slavi Laze Kostića i Milana Konjovića. Obojica su somborskim galerijama darivala svoja imena. Ovakvoj kulturnoj mapi grada bolno bi nedostajalo pozorište. Somborci su ponosni na svoje pozorište, istrajno ga, kad ustreba, brane, a umeju i da se za njega srčano bore.

I uprave somborskog pozorišta zaslužuju posebno poglavlje. Moja iskustva sa teatarskim Somborom započinju u vreme direktovanja Milivoja Mlađenovića. On je, uzgred, bio od onih direktora koji je u svako doba dana i noći, bez zavirivanje u beležnicu, znao koji kritičari, novinari i teatrolozi još nisu videli neku od somborskih predstava, nenametljivo bi nas zvao na premijere, pa i one za koje je znao da neće oduševiti svakog od nas, uredno nas informišući o reprizama, s pravom uveren da je važno imati kontinuiran uvid u produkciju. Tako je docnije vodio i Srpsko narodno pozorište. Od dosadašnjih direktora tamošnjeg teatra, od 1954. do naših dana, nisam poznavao trojicu: Josipa Jasenovića, Božu Despotovića i Nikolu Pecu Petrovića, koji se upisao među legende domaćeg pozorišta. Njegova naslednica Mirjana Markovinović, nakon nje Mlađenović, ali i Srđan Aleksić, Biljana Keskenović, Mihajlo Nestorović i Bojana Kovačević, današnja upravnica, nastavili su Petrovićevu misiju. On je razumeo da rast glumačkog ansambla zavisi od saradnje s najboljim rediteljima, pa je takve i zvao ⁴. Mirjana Markovinović je obnovila i podmladila ansambl, angažujući buduće dobitnike najprestižnijih pozorišnih nagrada, Mlađenović nastavlja ovim stazama, što je kapitalizovano predstavama koje Sombor definitivno upisuju u sâm vrh našeg teatarskog života. Srđan Aleksić, Biljana Keskenović, Mihajlo Nestorović i Bojana Kovačević šire spisak reditelja, pametno obnavljaju ansambl, pažljivo grade repertoar u skladu s vremenom i potvrđuju visoki rejting Teatra.

Da li iko - ovde ili bilo gde u svetu - može poverovati da je između pozorišnih uprava i glumačkih ansambala uvek vladala idila, da je sve uvek bilo glatko i jednostavno? Naravno da je odgovor - ne. Nema sumnje da je na relacijama između direktorske kancelarije, s jedne, i probne sale, garderobe, pozornice i glumačkog salona, s druge, pokatkad bivalo i sukoba, svađa, nesporazuma, verovatno i teških reči, no sve turbulencije su uvek bile rešavane na korist teatra, o čemu svedoči kontinuitet uspešno realizovanog repertoara.

Jedna od misija koju na umu treba da ima rukovodstvo svakog pozorišta jeste da od grupe glumica i glumaca valja napraviti Trupu. Ali ne teatarsku trupu koja korespondira samo s jednim rediteljem i koja pozitivne rezultate postiže samo pri susretu sa jednom vrstom dramske literature, nego Trupu čiji članovi kao jedan reaguju na svaku rediteljsku poetiku i na svaki dramsko-literarni izazov, pa i da zajedno sa Nešovićem podeli njegovu ličnu priču. I u predstavi Zašto se smeje? glumački ansambl ostavlja utisak kao da se oduvek pripremao baš za ovaj rediteljski prosede i upravo za inscenaciju ove priče.

Premda nisam uveren da bi se odnosio baš na celu Srbiju, optimizam zaključka da je s našim aktuelnim pozorišnim životom sve u najboljem redu, mogao bi se kao na verovatno najjačem argumetu temeljiti upravo na slučaju pozorišnog Sombora. I tamošnjem Dobrom duhu, naravno.

¹ U ovom kontekstu, a s obzirom na kod nas sve veći broj autorskih projekata, valja pomenuti još jedan ansambl, onaj Pozorišta „Boško Buha“, s kojim je Boris Liješević napravio izuzetnu predstavu Moje i tvoje.

² Kao i u somborskoj, i u „Buhinoj“ predstavi učestvuju i sjajno su međusobno uklopljeni glumci različitih generacija.

³ Za razumevanje odnosa Somboraca i Teatra indikativna je ova anegdota. Nezadovoljan tamošnjom premijerom, izlazeći iz pozorišne sale, srećem tamošnjeg prijatelja, redovnog posetioca ne samo somborskih predstava. Pogledom me pita šta mislim o predstavi, a ja mu na isti način odgovaram. Na to će on: „Nemoj tako, nije loša“. „Ali nije ni dobra“, kažem. Prijatelj mi ozbiljnog izraza lica reče: „Znam, ali ja sam Somborac“.

⁴ Petrović bi lično na autobuskoj stanici dočekivao gostujuće reditelje i fijakerom bi ih provezao kroz grad: „Da Somborci vide da je u varoš stigla važna persona“.